Члан стручног жирија и гост глумац
"2003. година. Београд. Снимање телевизијске серије "Стижу долари". Моја прва телевизијска улога, први снимајући дан. Свршени студент, уредно обријан, нашминкали ме, очешљали ,обукли, костим ми преширок - кажу неће се приметити. Довели ме на локацију где се снима и оставили. Док сам муљао по устима научени текст, угледам три постављене камере како ми прете и схватим... ја о глуми пред тв камерама, заправо, не знам ништа. Нико од професора никад није поменуо ову околност, говорили су о дикцији на сцени, гласу који добацује до треће галерије, инсистирали на чврстом кораку и оштром гесту пред позоришном публиком... али камере су прећутали. Сурово. Ноге су ми клецнуле. Погледам... редитељ са асистентима нервозно листа неке папире и расправљају се, сниматељи су на пуш паузи. Нико нема намеру да ми било каквим упутством олакша грч који је ме је напао. Изненада, иза мене се зачуо глас - "Хеј, дођи! Седи овде!" Нисам ни морао да се окренем, препознао сам ту грмљавину. Велики Данило Лазовић, заваљен у некој плетеној столици, накривио главу, гледа свог новог спаринг партнера и показује на слободну фотељу до себе. "Седи овде са мном." Клецнуше ми ноге, опет. Тако клецав приђем, представим се ко војник и седнем. "Види ово..." приближио ми се и рекао тише и спорије "Ова камера лево снима тебе, ова друга мене преко твог рамена. На ову трећу се не обазиремо, она снима широко." Само што ми сузе на очи нису пошле. "Како иде текст...", и почели смо да размењујемо реплике. "ууу добро је, добро", бодрио ме живо. "Е, кад дође ово место, слободно груни на мене, ја ћу мало да застанем, ти настави да ме нападаш текстом, али шапатом, не да вичеш и... ево ту је већ крај. "Како је то изговорио, позвали су нас пред камере, одједном нека трка, корекције сминке, извлачење крагне, затезање кравате, намештање микрофона, померање рефлектора и АКЦИЈА! Текст на текст, глас на глас, ја грунем, Дача се као мало збуни, ја наставим да нападам као сто смо се договорили и... СТОП! Сцена снимљена из прве. Сви изненађено климају главама, редитељ презадовољан, мајстори светла ме тапшу по рамену, чујем како кажу - "Виде ли ти ти малог, храбро нема шта...". Погледам Дачу, он задовољно намигну и показа главом да се измакнемо из гужве. Седосмо у наше плетене фотеље. "Хвала Вам." рекао сам тихо. Видиш... насмејао се. Није ништа тешко." Па и није кад имаш неког да те ко ћале заштити у таквој ситауцији. Дуго смо ту остали да разговарамо о позоришту, опасностима и лепотама глуме, о популарности, поезији, о породици, о Авали, родном крају. И све што је рекао била је сува, корисна истина. Дача ми је донео срећу, касније сам увек радио са добрим људима. И сваки пут кад угледам младог колегу како лута међу камерама сетим Данила Лазовића, уметника вулканске снаге, који нам је свима у аманет оставио пример како се бива глумац и што је још битније, како се остаје човек."