чланом стручног жирија и директором Стеријиног позорја
1. Стеријино позорје је фестивал националне драме и позоришта, kолико је вама, као директору, изазовно да будете на челу тако значајне манифестације и да ли ће вам бити изазовно да оцењујете говорење поезије младих глумаца на нашем фестивалу, посебно ако се зна да је сан сваког глумца да његова представа буде селектована на позорје?
Стеријино позорје свакако је најважнија домаћа позоришна институција, а фестивал који организујемо један од најзначајнијих у целом региону. Често се заборавља да је Позорје комплексна установа и да обавља различите делатности: издавачка, документационоистраживачка, међународна сарадња...Оно што је широј јавности најпознатије јесте фестивал који Стеријино позорје организује у континуитету од 1956. године. Руководити таквом институцијом јесте привилегија али и одговорност. Треба се само присетити који су све велики позоришни уметници, књижевници, театролози, позоришни критичари са простора бивше Југославије уложили своју животну и креативну енергију да се Позорје оснује, развија и опстане свих ових протеклих деценија, па да осетите огромну дозу страхопоштовања. Ја ћу први пут учествовати као члан жирија на фестивалу „Дани Данила Лазовића“ и оцењивати младе глумце у вештини и лепоти говорења поезије, што ће ми причинити нарочито задовољство. Надам се да ће многи од њих ускоро испунити снове и такмичити се и за Стеријине награде.
2. Фестивал „Дани Данила Лазовића“ поред неговања лепог говора, поезије и чувања сећања на Данила Лазовића, активно ради на упознавању и умрежавању уметника из земље и региона. Да ли фестивали у Србији довољно сарађују и да ли постоји жеља за активном и суштинском међуфестивалском сарадњом? Напослетку, какве бенефите то може донети културној сцени у целини?
Међуфестивалска и међуинституционална сарадња од пресудног су значаја за развој позоришне уметности на овим просторима. Размена искустава и могућност упознавања са радом уметника из других средина, уз подразумевано и неопходно присуство публике, суштина су постојања фестивала. Када је реч о Стеријином позорју, трудимо се да будемо присутни свуда где се одигравају ове манифестације, па смо стигли и до Прибоја. Знам да слично размишљају и колеге које воде друге театарске свечаности у нашој земљи, али и целом региону. Постоје, нажалост, бројни вануметнички проблеми који се постављају као препрека оваквом виду комуникације и сарадње. Ипак, сви заједно се трудимо да их превазиђемо.
3. Своју каријеру сте посветили позоришту. Театролог сте и доктор наука из области књижевности. Да ли читајући савремене српске драмске писце, сматрате да комедија и њени аутори данас препознају које су то теме које муче просечног човека у Србији? Да ли је домаћа комедија на трагу пута својих славних предака као што су Стерија, Нушић и други, или постаје све више херметична и неприступачна „обичном човеку“?
Одговор на ово важно питање подразумевао би једну ширу експликацију за коју је потребно много више простора него што га пружа форма интервјуа. Укратко, савремена српска драмска књижевност, самим тим и комедиографија, може да се похвали заиста респектабилним бројем писаца који су оставили траг, не само у нашем позоришту и литератури, већ и европској и светској. Тематске преокупације, жанровско-стилске особености, поетичка усмерења, језички израз, мењали су се, развијали и прилагођавали у складу са књижевно-историјским епохама, сензибилитетом аутора, али и ширим друштвеним контекстом. Чињеница јесте да у новије време има све мање комедиографских остварења у класичном смислу, онако како су их стварали Стерија или Нушић које сте поменули. То не значи да и данас или у скоријој прошлости нисмо имали својеврсне следбенике ове двојице великана. Споменимо само Александра Поповића, Душана Ковачевића, Виду Огњеновић...Генерација драмских писаца која је стасавало деведесетих година двадесетог века била је у већој или мањој мери друштвено ангажована и критички сагледавала појаве у нашој стварности. Биљана Србљановић, Милена Марковић, Жељко Хубач, Маја Пелевић, Милена Богавац, Олга Димитријевић, Филип Вујошевић, па све до најмлађих Тијане Грумић, Филипа Грујића, Ђорђа Косића, само су неки од њих, који су развијали, свако на свој начин, аутентичан књижевно-драматуршки поступак који је у уметничко-естетском смислу резултирао успешним комадима.
4. Шта бисте саветовали студентима који ће се ове године такмичити? Шта ће за вас, као члана стручног жирија, бити најважније?
Нисам од оних који воле да деле савете. Ту сам да уживам у њиховом таленту и посвећености једној племенитој професији. Важно је само да буду своји и да све што раде, па и када говоре стихове, буде искрено и из срца.
5. Члан сте Удружења позоришних критичара и театролога Србије. Како бисте оценили интересовање публике за критику? Да ли постоји простор да се критика врати на велика врата међу публику и опет, као некада, заузме место важно место које јој припада?
Нажалост, критика више никада неће бити важна као што је то био случај пре тридесет, четрдесет, педесет година. Конкретно, када је реч о позоришној критици, она је буквално протерана из штампаних и електронских медија. Све се то дешава јер се урушио систем вредности на којима је почивало не само наше друштво, већ и цео свет. Живимо у временима када су духовност, уметност и култура гурнути на маргине, а доминантни су постали опскурни садржаји који вређају интелигенцију и елементарно људско достојанство. Критичко сагледавање не само уметности него и стварности у којој егзистирамо нису пожељни. То, наравно, не значи да треба да будемо дефетисти и да се и даље не боримо.
6. До скоро се чинило да је поезија потпуно заборављена, али интересовање младих је оно што охрабрује. Колико је по вашем мишљењу поезија важна за нашу културу и да ли савремено српско песништво има перспективу?
У првој половини двадесетог века, али и у античка времена, па у доба ренесансе и романтизма, песници су били уважавани као истинска друштвена и интелектуална елита. Све до пред крај двадесетог столећа, прецизније, његове осме деценије, поезија се код нас читала, а песничке књиге су објавњиване и продаване у великим тиражима. А, онда је наступио нагли прекид. Од некадашњих тиража од 10 или 20 хиљада примерака, књиге поезије се штампају у 100 или 200 комада. Срећом, чини се да се ствари полако мењају и да заиста сазревају нове генерације које се изнова упознају са вредностима и лепотама песничке речи.
7. На који начин треба неговати постојећу позоришну публику, а којим механизмима привући нову, водећи рачуна да се укључе све старосне групе? Постоји ли неки успешан пример који бисте издвојили?
На први поглед, одговор је једноставан. Требало би стварати одличне представе које комуницирају са потенцијалном публиком и дубоко их се тичу. У стварности пак, ништа није тако једноставно. Сви смо помало изгубили стрпљење и концентрацију да седимо у мраку позоришне сале два сата и да уживамо у представама. Живимо у времену култа материјализма и убрзања на свим нивоима. Многи од нас сматрају луксузом да занемаримо дневне обавезе, мобилне телефоне, рачунаре, послове, рачуне, кредите, поскупљења и удобно се сместимо у храм уметности и бар на тренутак, хипнотисани чарима позоришта заборавимо све друго. Надам се да нећемо прекасно постати свесни да без уметности и културе, самим тим и театра, свет више неће бити тако лепо место за живот.
Разговарао: Душан Јанковић