Član stručnog žirija i gost glumac
"2003. godina. Beograd. Snimanje televizijske serije "Stižu dolari". Moja prva televizijska uloga, prvi snimajući dan. Svršeni student, uredno obrijan, našminkali me, očešljali ,obukli, kostim mi preširok - kažu neće se primetiti. Doveli me na lokaciju gde se snima i ostavili. Dok sam muljao po ustima naučeni tekst, ugledam tri postavljene kamere kako mi prete i shvatim... ja o glumi pred tv kamerama, zapravo, ne znam ništa. Niko od profesora nikad nije pomenuo ovu okolnost, govorili su o dikciji na sceni, glasu koji dobacuje do treće galerije, insistirali na čvrstom koraku i oštrom gestu pred pozorišnom publikom... ali kamere su prećutali. Surovo. Noge su mi klecnule. Pogledam... reditelj sa asistentima nervozno lista neke papire i raspravljaju se, snimatelji su na puš pauzi. Niko nema nameru da mi bilo kakvim uputstvom olakša grč koji je me je napao. Iznenada, iza mene se začuo glas - "Hej, dođi! Sedi ovde!" Nisam ni morao da se okrenem, prepoznao sam tu grmljavinu. Veliki Danilo Lazović, zavaljen u nekoj pletenoj stolici, nakrivio glavu, gleda svog novog sparing partnera i pokazuje na slobodnu fotelju do sebe. "Sedi ovde sa mnom." Klecnuše mi noge, opet. Tako klecav priđem, predstavim se ko vojnik i sednem. "Vidi ovo..." približio mi se i rekao tiše i sporije "Ova kamera levo snima tebe, ova druga mene preko tvog ramena. Na ovu treću se ne obaziremo, ona snima široko." Samo što mi suze na oči nisu pošle. "Kako ide tekst...", i počeli smo da razmenjujemo replike. "uuu dobro je, dobro", bodrio me živo. "E, kad dođe ovo mesto, slobodno gruni na mene, ja ću malo da zastanem, ti nastavi da me napadaš tekstom, ali šapatom, ne da vičeš i... evo tu je već kraj. "Kako je to izgovorio, pozvali su nas pred kamere, odjednom neka trka, korekcije sminke, izvlačenje kragne, zatezanje kravate, nameštanje mikrofona, pomeranje reflektora i AKCIJA! Tekst na tekst, glas na glas, ja grunem, Dača se kao malo zbuni, ja nastavim da napadam kao sto smo se dogovorili i... STOP! Scena snimljena iz prve. Svi iznenađeno klimaju glavama, reditelj prezadovoljan, majstori svetla me tapšu po ramenu, čujem kako kažu - "Vide li ti ti malog, hrabro nema šta...". Pogledam Daču, on zadovoljno namignu i pokaza glavom da se izmaknemo iz gužve. Sedosmo u naše pletene fotelje. "Hvala Vam." rekao sam tiho. Vidiš... nasmejao se. Nije ništa teško." Pa i nije kad imaš nekog da te ko ćale zaštiti u takvoj sitauciji. Dugo smo tu ostali da razgovaramo o pozorištu, opasnostima i lepotama glume, o popularnosti, poeziji, o porodici, o Avali, rodnom kraju. I sve što je rekao bila je suva, korisna istina. Dača mi je doneo sreću, kasnije sam uvek radio sa dobrim ljudima. I svaki put kad ugledam mladog kolegu kako luta među kamerama setim Danila Lazovića, umetnika vulkanske snage, koji nam je svima u amanet ostavio primer kako se biva glumac i što je još bitnije, kako se ostaje čovek."