članom stručnog žirija i direktorom Sterijinog pozorja
1. Sterijino pozorje je festival nacionalne drame i pozorišta, koliko je vama, kao direktoru, izazovno da budete na čelu tako značajne manifestacije i da li će vam biti izazovno da ocenjujete govorenje poezije mladih glumaca na našem festivalu, posebno ako se zna da je san svakog glumca da njegova predstava bude selektovana na pozorje?
Sterijino pozorje svakako je najvažnija domaća pozorišna institucija, a festival koji organizujemo jedan od najznačajnijih u celom regionu. Često se zaboravlja da je Pozorje kompleksna ustanova i da obavlja različite delatnosti: izdavačka, dokumentacionoistraživačka, međunarodna saradnja...Ono što je široj javnosti najpoznatije jeste festival koji Sterijino pozorje organizuje u kontinuitetu od 1956. godine. Rukovoditi takvom institucijom jeste privilegija ali i odgovornost. Treba se samo prisetiti koji su sve veliki pozorišni umetnici, književnici, teatrolozi, pozorišni kritičari sa prostora bivše Jugoslavije uložili svoju životnu i kreativnu energiju da se Pozorje osnuje, razvija i opstane svih ovih proteklih decenija, pa da osetite ogromnu dozu strahopoštovanja. Ja ću prvi put učestvovati kao član žirija na festivalu „Dani Danila Lazovića“ i ocenjivati mlade glumce u veštini i lepoti govorenja poezije, što će mi pričiniti naročito zadovoljstvo. Nadam se da će mnogi od njih uskoro ispuniti snove i takmičiti se i za Sterijine nagrade.
2. Festival „Dani Danila Lazovića“ pored negovanja lepog govora, poezije i čuvanja sećanja na Danila Lazovića, aktivno radi na upoznavanju i umrežavanju umetnika iz zemlje i regiona. Da li festivali u Srbiji dovoljno sarađuju i da li postoji želja za aktivnom i suštinskom međufestivalskom saradnjom? Naposletku, kakve benefite to može doneti kulturnoj sceni u celini?
Međufestivalska i međuinstitucionalna saradnja od presudnog su značaja za razvoj pozorišne umetnosti na ovim prostorima. Razmena iskustava i mogućnost upoznavanja sa radom umetnika iz drugih sredina, uz podrazumevano i neophodno prisustvo publike, suština su postojanja festivala. Kada je reč o Sterijinom pozorju, trudimo se da budemo prisutni svuda gde se odigravaju ove manifestacije, pa smo stigli i do Priboja. Znam da slično razmišljaju i kolege koje vode druge teatarske svečanosti u našoj zemlji, ali i celom regionu. Postoje, nažalost, brojni vanumetnički problemi koji se postavljaju kao prepreka ovakvom vidu komunikacije i saradnje. Ipak, svi zajedno se trudimo da ih prevaziđemo.
3. Svoju karijeru ste posvetili pozorištu. Teatrolog ste i doktor nauka iz oblasti književnosti. Da li čitajući savremene srpske dramske pisce, smatrate da komedija i njeni autori danas prepoznaju koje su to teme koje muče prosečnog čoveka u Srbiji? Da li je domaća komedija na tragu puta svojih slavnih predaka kao što su Sterija, Nušić i drugi, ili postaje sve više hermetična i nepristupačna „običnom čoveku“?
Odgovor na ovo važno pitanje podrazumevao bi jednu širu eksplikaciju za koju je potrebno mnogo više prostora nego što ga pruža forma intervjua. Ukratko, savremena srpska dramska književnost, samim tim i komediografija, može da se pohvali zaista respektabilnim brojem pisaca koji su ostavili trag, ne samo u našem pozorištu i literaturi, već i evropskoj i svetskoj. Tematske preokupacije, žanrovsko-stilske osobenosti, poetička usmerenja, jezički izraz, menjali su se, razvijali i prilagođavali u skladu sa književno-istorijskim epohama, senzibilitetom autora, ali i širim društvenim kontekstom. Činjenica jeste da u novije vreme ima sve manje komediografskih ostvarenja u klasičnom smislu, onako kako su ih stvarali Sterija ili Nušić koje ste pomenuli. To ne znači da i danas ili u skorijoj prošlosti nismo imali svojevrsne sledbenike ove dvojice velikana. Spomenimo samo Aleksandra Popovića, Dušana Kovačevića, Vidu Ognjenović...Generacija dramskih pisaca koja je stasavalo devedesetih godina dvadesetog veka bila je u većoj ili manjoj meri društveno angažovana i kritički sagledavala pojave u našoj stvarnosti. Biljana Srbljanović, Milena Marković, Željko Hubač, Maja Pelević, Milena Bogavac, Olga Dimitrijević, Filip Vujošević, pa sve do najmlađih Tijane Grumić, Filipa Grujića, Đorđa Kosića, samo su neki od njih, koji su razvijali, svako na svoj način, autentičan književno-dramaturški postupak koji je u umetničko-estetskom smislu rezultirao uspešnim komadima.
4. Šta biste savetovali studentima koji će se ove godine takmičiti? Šta će za vas, kao člana stručnog žirija, biti najvažnije?
Nisam od onih koji vole da dele savete. Tu sam da uživam u njihovom talentu i posvećenosti jednoj plemenitoj profesiji. Važno je samo da budu svoji i da sve što rade, pa i kada govore stihove, bude iskreno i iz srca.
5. Član ste Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije. Kako biste ocenili interesovanje publike za kritiku? Da li postoji prostor da se kritika vrati na velika vrata među publiku i opet, kao nekada, zauzme mesto važno mesto koje joj pripada?
Nažalost, kritika više nikada neće biti važna kao što je to bio slučaj pre trideset, četrdeset, pedeset godina. Konkretno, kada je reč o pozorišnoj kritici, ona je bukvalno proterana iz štampanih i elektronskih medija. Sve se to dešava jer se urušio sistem vrednosti na kojima je počivalo ne samo naše društvo, već i ceo svet. Živimo u vremenima kada su duhovnost, umetnost i kultura gurnuti na margine, a dominantni su postali opskurni sadržaji koji vređaju inteligenciju i elementarno ljudsko dostojanstvo. Kritičko sagledavanje ne samo umetnosti nego i stvarnosti u kojoj egzistiramo nisu poželjni. To, naravno, ne znači da treba da budemo defetisti i da se i dalje ne borimo.
6. Do skoro se činilo da je poezija potpuno zaboravljena, ali interesovanje mladih je ono što ohrabruje. Koliko je po vašem mišljenju poezija važna za našu kulturu i da li savremeno srpsko pesništvo ima perspektivu?
U prvoj polovini dvadesetog veka, ali i u antička vremena, pa u doba renesanse i romantizma, pesnici su bili uvažavani kao istinska društvena i intelektualna elita. Sve do pred kraj dvadesetog stoleća, preciznije, njegove osme decenije, poezija se kod nas čitala, a pesničke knjige su objavnjivane i prodavane u velikim tiražima. A, onda je nastupio nagli prekid. Od nekadašnjih tiraža od 10 ili 20 hiljada primeraka, knjige poezije se štampaju u 100 ili 200 komada. Srećom, čini se da se stvari polako menjaju i da zaista sazrevaju nove generacije koje se iznova upoznaju sa vrednostima i lepotama pesničke reči.
7. Na koji način treba negovati postojeću pozorišnu publiku, a kojim mehanizmima privući novu, vodeći računa da se uključe sve starosne grupe? Postoji li neki uspešan primer koji biste izdvojili?
Na prvi pogled, odgovor je jednostavan. Trebalo bi stvarati odlične predstave koje komuniciraju sa potencijalnom publikom i duboko ih se tiču. U stvarnosti pak, ništa nije tako jednostavno. Svi smo pomalo izgubili strpljenje i koncentraciju da sedimo u mraku pozorišne sale dva sata i da uživamo u predstavama. Živimo u vremenu kulta materijalizma i ubrzanja na svim nivoima. Mnogi od nas smatraju luksuzom da zanemarimo dnevne obaveze, mobilne telefone, računare, poslove, račune, kredite, poskupljenja i udobno se smestimo u hram umetnosti i bar na trenutak, hipnotisani čarima pozorišta zaboravimo sve drugo. Nadam se da nećemo prekasno postati svesni da bez umetnosti i kulture, samim tim i teatra, svet više neće biti tako lepo mesto za život.
Razgovarao: Dušan Janković